Рукометни клуб “Обилић” је основан 04. априла 1957. године. Иницијатива Спортског друштва “Обилић” да се рукометни клуб формира реализована је од стране Михајла Обрадовића ( играо фудбал у подмлатку Обилића ) и Чедомира Николића (члана управе СД “Обилић” ), којима су се касније придружили Борислав Медић (голман фудбалског клуба) и Бранислав Стефановић (дошао из Железничара). За првог председника изабран је Мика Мандић, а у управи су још били проф. Петар Јолић, проф. Бранислав Дамјановић, Паја Подобник, секретар Ч. Николић, тренер Обрадовић.

СВЕ АКТУЕЛНОСТИ ВЕЗАНО ЗА РУКОМЕТНИ КЛУБ ОБИЛИЋ МОЖЕТЕ ПРАТИТИ НА ЗВАНИЧНОЈ СТРАНИЦИ НАШЕГ РУКОМЕТНОГ КЛУБА >>> http://www.rkobilic.org.rs/

Како није постојао терен за рукомет, тренирало се у дворишту школе “Војислав Илић”, а утакмице су игране у углу фудбалског терена, који се правио за сваки наступ. Опрема је позајмљена од фудбалског клуба. Касније је терен направљен са десне стране од фудбалског терена, а свлачионице су биле иза ограде терена у згради где је био боксерски клуб.

Први играчи новооснованог клуба су били омладинци са Чубуре и Црвеног Крста.

Рукометни клуб “Обилић” је одмах по осниваwу укључен у најнижи ранг такмичења у Београду, лигу И разреда. Прва званична утамица одиграна је 2. маја 1957. године, на нашем терену, против екипе Железничар ИИ и завршена је резултатом 8 : 22. Ту утакмицу су играли : Ристић, Видојковић,  Парчетић,  З. Обрадовић, Б. Станисављевић  З, Љубибратић Ж,  Ч. Николић,  Медић, Сарајлија.

Прве године рада су биле значајне за стварање темеља за будући рад клуба. Велико другарство и спортски ентузијазам биле су основни мото клуба. Учећи се новом спорту, спојени су елементи стварања сопственог играчког, стручног и руководећег кадра. Поред постављања темеља клуба ова генерација је била носилац развоја клуба у следеће две деценије.

Михајло Обрадовић (1938) је оснивач и први тренер у клубу. Као стручњак радио у Обилићу до 1976. године (са прекидом од 1968. до 1971), као и 1979. године. Његов стваралачки рад у клубу и организаторска иницијатива дали су највећу димензију у свим клубским резултатима. Из његове школе тренинга постало је шест државних сениорских и јуниорских репрезентативаца. Наш клуб је под његовим вођством дошао из најнижег ранга до Друге савезне лиге, и освојио титулу државног клубског омладинског првака 1976. године. Као тренер радио је у клубовима јуниорског првака Србије и Југославије 1976. године.    

Борислав Медић (1941), Борислав Стефановић (1938), Миладин Станисављевић (1939), поред Михајла Обрадовић су били основи тренерског рада и развоја Рукометног клуба.

Године 1959. први пут се формира јуниорска екипа, која ће бити окосница за просперитет клуба од 1961. године.

До 1965. године Рукометни клуб Обилић је постао трећи по вредности клуб у Београду, иза Црвене Звезде и Партизана.

За председника клуба изабран је Коста Познановић (директор Југопетрола), формирана је добра управа и клуб је добио свој терен на Монополу (садашњи ЦФК  Врачар) и публику, и до петсто гледалаца по утакмици.

У три узастопне године Обилић осваја прва места у три ранга такмичења. Сезоне 1961/62. били су прваци Београдског подсавеза (без пораза), сезоне 1962/63. прваци Београдске зоне, 1963/64. прваци северне групе Српске лиге, а 1964. постају чанови Јединствене српске лиге (Србија, Војводина, Косово). То је тада био највиши ранг такмичења из којег се улазило у Прву савезну лигу. Стагнација ове генерације је била у следећој сезони јер су већина играча и тренер Обрадовић отишли у ЈНА. У 1964. освојен је Куп Београда.

Организациони рад у клубу и поред слабих средстава био је на великој висини.Поред прве сенирорске и јуниорске екипе, формирана је пионирска мушка и сениорска женска екипа под вођством тренера Б. Стефановића. Наш клуб је у овом периоду био једини у Београду који је у свом саставу имао све категорије такмичара, са преко 120 такмичара.

Најбољи појединац ове генерације ДОБРИВОЈЕ СЕЛЕЦ, сигурно најефикаснији играч у историји клуба, постигао је сјајну играчку каријеру.Касније је играо за Црвену звезду, Партизан, Медвешћак,. Борац Бања Лука (освајач Купа шампиона), државни репрезентативац са 56 наступа, освајач златне медаље на Олимпијади у Минхену 1972. године.

У овој генерацији наступали су: Р.Божић, Милан Алексијевић, (голман који је имао најдужу играчку каријеру у историји клуба, сада дипломирани инжењер), Р. Карајлић (касније одбојкашки репрезентативац) Ј. Кордић (председник клуба 1981. године), М. Стоиљковић, М. Лунгуловић, В. Михајловић, С. Радосављевић, С. Стојичевић, Б. Станисављевић, П. Медић, Д. Ђокчић, М. Крављанац, Б. Суботић.

Криза у резултатима у такмичарској 1964/65. гидини као последица одласка играча и тренера Обрадовића у ЈНА, била је кратка. Иако је клуб био на месту које испада из лиге, остао је захваљујући фузији са РК Вождовачки. У другом делу такмичења у Јединственој српској лиги у сезони 1965./66. успели смо да освојимо 6. место.

У 1966. години освојен је Куп Југославије за Београд и екипа се пласирала у осам најбољих у Србији. Изгубили су у четврт-финалу од Црвене Звезде са 17:13 (9;7), пред рекордних 500 гледелаца.

У сезони 1966./67. није успео покушај да клуб освоји прво место и стекне шансе за квалификације за Прву савезну лигу.

Највећи успех ове генерације је освајање првог места у Зимском првенству Београда 1967. године у конкуренцији дотадашњих прволигаша Црвене Звезде и Партизана.

Поред успешних сениора, у клубу је негована традиција јуниорског спорта. 1967. године РК Обилић организује прво републичко првенство Србије. Прво место је освојио Металац (Ваљево) победивши у финалу Војводину. Обилић је победом над Бачком (Србобран) са 23:11 освојио треће место, четврти су били Црепаја, пети Бродоградитељ и седми Динамо.

Трећа успешна сезона 1967./68. Обилићу је донела висок пласман - 7. место.

Из сезоне у сезону клуб се враћа у ниже рангове. СОФК Врачар забрањује играње рукомета на терену. Тренер Стефановић не успева да одржи квалитет рада. Клуб је 1971. испао у Београдску зону и ту му је претило да испадне у И Београдску лигу.
4. ГЕНЕРАЦИЈА ( ПЕРИОД 1972..-1976. )

“ОБИЛИЋ РУКОМЕТНИ ФЕНИКС”, био је то наслов чланка у листу Политика, који на прави начин карактерише живот и рад клуба у низу ових година, његово уздизање и падове и једну жељу која је традиционално у срцима њених твораца симбол другарства који се преносио са једне на другу генерацију.

Вредни и неуморни ентузијасти клуба на челу са Бором Медићем, председником клуба и тренером М. Обрадовићем поново крећу из почетка по добро испробаном рецепту. Рад и стварање био је увек њихов мото. У сарадњи са Спортским центром Врачар и наставницима основних {кола у току зимског распуста, организују под називом “ОЛИМПИЈСКО ЗЛАТО” лигу пионира. Идеја је била јединствена и двострука. Име лиге “Олимпијско злато” имало је за циљ популаризацију жеље да наша државна репрезентација освоји прву олимпијску златну медаљу у рукомету на Олимпијади у Минхену 1972. године (то се и остварило). Пијетет нашим играчима  репрезентативцима је дат на тај начин, што је свака школа носила име једног репрезентативца : “ЛАЗАРЕВИЋ”, “ПОКРАЈАЦ”, “АРСЛАНАГИЋ”, “ПОПОВИЋ”, “ХОРВАТ”. Најпознатији светски рукометни часопис “Handballvoshe” посветио је целу страну овом турниру и изразио дивљење за једну изврсну идеју. Позиви из разних земаqа Европе за популаризацију олимписких одличја под називом “Олимпијска лопта” и сл. нашем клубу били су признање за идеју и организацију ове лиге пионира.

Други циљ, практичне природе, овог турнира је да се изврши селекција најбољих 30 пионира и да се у клубу почне са стварањем нове генерације.

Јуниорски рукометни спорт у Београду и Србији није био такмичарски развијен. Обилић је први покренуо акцију да се оформе редовне лиге за млађе узрасте. 1972. године наши јуниори, као представници Србије учествују на државном првенству у Сарајеву и освајају 7. место. 1973. године на државном првенству у Панчеву поправљају резултат и освајају 5. место. 1974. године неправедно не постају републички прваци и не учествују на државном првенству (прва Младост-Земун, други Обилић). Долази и четврта, права година, да једна генерација покаже своје квалитете. У конкуренцији 32 екипе из Србије освајају прво место и улазе у финални турнир републичких првака за титулу државног првака.

Ријека - јануара 1976. године остаће свима у сећању. Били су то незаборавни и недоживљени такмичарски сусрети. Већ у првом сусрету домаћи Кварнер, првак Хрватске, највећи фаворит. Игра наших дечака била је изванредна, победили су убедљиво са 21:16. И други и трећи противник је савладан-Динамо и Мојковац. Финале је било ОБИЛИЋ-ЦЕЉЕ. Противник је повео са 4;1, а потом је полувреме било 11:14 за нас. Победили смо Цеље са 24:21 и донели БЕОГРАДУ И СРБИЈИ ПРВУ ЈУНИОРСКУ ТИТУЛУ ДРЖАВНОГ ПРВАКА У РУКОМЕТУ.

ЈУНИОРСКИ ПРВАЦИ СРБИЈЕ И ЈУГОСЛАВИЈЕ:

Младен Лаковић, Драган Михајловић, Светислав Мемедовић-капитен, Слободан Попић, Драган Миљуш, Петар Стојановић, Алекса Мемедовић, Радослав Станисављевић, Раде Војводић, Мирко Матијаш, Раде Јовановић, Жељко Павловић и Мирослав Савић.

Биле су то године поновног успона клуба. Акценат и резултати јуниорског погона били су део плана за резултате сениорске екипе.

Тако Рукометни клуб осваја 1. место у Републичкој лиги 1973/1974 и постаје члан Друге савезне лиге у којој игра до сезоне 1976/1977.

После две године у Републичкој лиги у периоду од 1979/1980 до 1987/1988 Рукометни клуб – сениорска екипа такмичи се у Међурепубличкој лиги Србија, Црна Гора и Косово и Метохија, као стабилан лигаш.

На прослави клуба поводом 25-ог рођендана сусреле су се све генерације Обилића од постајања до сада. У поздравној речи тренер и учитељ свих генерација Михајло Обрадовић је констатовао:

“ДРУГАРСТВО ИЗ ШКОЛЕ И УЛИЦЕ ПРЕНЕЛИ СМО НА РУКОМЕТНИ ТЕРЕН. ТРЕНИРАЛИ СМО КАО ВЕЛИКИ КЛУБ СА МАЛИМ УСЛОВИМА. ОБИЛИЋ ЈЕ ШКОЛА И РАСАДНИК ТАЛЕНАТА БЕОГРАДСКОГ РУКОМЕТА, ШКОЛА РАДА И ЖИВОТА И СИНОНИМ ДРУГАРСТВА. ДАО ЈЕ ИГРАЧЕ, СТРУЧЊАКЕ, СПОРТСКЕ РАДНИКЕ И КОРИСНЕ ЧЛАНОВЕ НАШЕ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. СТВАРАО ЈЕ ЗА СЕБЕ, СТВАРАО ЗА ДРУГЕ, ДАО ЈЕ ОГРОМАН ДОПРИНОС КВАЛИТЕТУ БЕОГРАДСКОГ, СРПСКОГ И ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РУКОМЕТА.”

КАО ТАПИЈА ОСТАЈЕ СПИСАК ИГРАЧА, КОЈИ СУ ПОНИКЛИ У ОБИЛИЋУ, А КАСНИЈЕ НАСТУПАЛИ ЗА ПРВОЛИГАШКЕ КЛУБОВЕ, БИЛИ ОМЛАДИНСКИ И СЕНИОРСКИ ДРЖАВНИ РЕПРЕЗЕНТАТИВЦИ.

ДРЖАВНИ  РЕПРЕЗЕНТАТИВЦИ : инж. Владимир Јапунџа, Добривоје Селец, Спасоје Бакрачевски, инж. Петрит Фејзула, Драгутин Макарић,  Младен Лаковић, Јовица Цветковић.

ОМЛАДИНСКИ ДРЖАВНИ РЕПРЕЗЕНТАТИВЦИ: Младен Даковић, Љубомир Покрајац, Звонимир Рот, Војислав Симић, Петар Топалов, Миодраг Тодоровић, Радомир Љубичић, Горан Миладиновић, Драган Михајловић.

Поред њих у клубовима Савезне лиге наступали су : Драган Станић, Милан Томаш, Славољуб Чех, Милан Топалов, Никола др. Додић, Драган инг. Вукмирица, Мирко Михаљинац, Рајко Гардашевић, Светислав Мемедовић, Рајко Беатовић, Иван Шопаловић, Градимир Глигорин, Дејан Ђорђевић.

РК ОБИЛИЋ ЈЕ ДО ТАДА СТВОРИО 31 ВРХУНСКОГ СПОРТИСТУ.

Одлази једна генерација и док није стасала нова у периоду 1988/89 до 1991/92 Рукометни клуб играо је у Републичкој лиги а освајањем првог места 1991/92 постаје стабилан члан Друге лиге у периоду 1992/93 до 1994/95 захваљујући Спортском друштву Обилићи и помоћи  Предузећа САX-МГ.

Дугогодишњи сан свих чланова Рукометног клуба остварен је први пут 1995/96 године играњем у Првој лиги – Плава лига у којој су се такмичили и наредне године на основу позива и финансијских могућности. У периоду од 1997/98 до 2003/04 клуб се такмичио у ИИ лиги.

Поновно активирањем млађих селекција, кадети и јуниори, створена је база за такмичарски најуспешнији резултат до тада освајањем 1. места у ИИ лиги група Центар и пласман у Прву лигу.

Почела је генерација – Станковић, Ђорђрвић, Радосављевић, Банковић, Ћерамилац, Марковић А., Станков, Трајковић, Симић, Петковић, Бутулија Б., Ћирић, Марковић Н., Рикало, Урошевић, Тодоровић, Бабовић, Радојевић, Петровић а завршила генерација 2003/2004 – Шишић, Симић, Бабић, Зечевић, Димитријевић, Софијаноћ, Марковић А., Макарић Ђ, Брњас, Родић, Вујановић, Тодоровић, Обрадовић, Карић, Алексић, Марковић Н, Павловић М. и Кнежевић, а све време их је учио и водио тренер Павловић Никола.

Играње у Првој лиги завршава се такмичарске 2006/07 године освајањем 16. места и наредне три сезоне екипа се такмичи у ИИ лиги – група Центар да би неколико млађих играча потпомогнути старијим и искусним у сезони 2009/10 освојили 1. место и пласирали се у Прву лигу. Одмах наредне сезоне освајањем 2. места у Првој лиги остварен је највећи успех у досадашњој историји РУКОМЕТНОГ КЛУБА ОБИЛИЋ и пласман сениорске екипе у СУПЕРЛИГУ СРБИЈЕ за 2011/2012 годину.

РУКОМЕТНИ КЛУБ ОБИЛИЋ – сениорска екипе 2010/2011, прваци Прве лиге и пласман у Супер лигу Србије 25.06.2011. године остварили су:

Стојић Александар, Радовић Горан, Шалић Бојан, Обрадовић Борис, Ђорђевић Милош, Ивошевић Милош, Ољача Бранко, Остојић Радован, Петковић Данијел, Ђорђевић Дарко, Миљаковић Никола, Стошић Владимир, Алимпијевић Лазар, Крстић Никола, Трајковић Стеван, Јанић Душан, Букумировић Стефан, Радовић Александар, Вујисић Бранко, Радоничић Стефан, Голубовић Ђорђе, Живановић Дарко и Калајановић Игор.

Сениорска екипа играла је једно лето у Супер лиги Србије. Али и те такмичарске 2011/2012 године постигла је резултат вредан пажње – освојила је КУП Србије на територији Београда под руководством тренера Микија Милатовића и КУП Србије на територији Београда под руководством Братислава Обућине.
    
Данас се сениорска екипа такмичи у Супер Б лиги Србије.